Завршен споразум о стратешком партнерству Русије и Србије

Председници Борис Тадић и Дмитриј Медведев требало је да потпишу овај уговор средином године, али је то одложено и за сада нико не зна када ће се то и десити

Владимир Путин и Борис Тадић у Београду 23. марта ове године Фото Бета

Текст Уговора о стратешком партнерству између Србије и Русије је готов и биће потписан приликом првог наредног сусрета српског и руског председника Бориса Тадића и Дмитрија Медведева, сазнаје „Политика” у Влади Србије. Реч је о акту који се не бави детаљима сарадње две државе већ се њиме, пре свега, указује на висок ниво политичких односа између Србије и Русије и изражава спремност да се они и даље унапређују у областима које су од обостраног интереса.

Овај споразум требало је, како је у марту најавио председник Србије Борис Тадић после разговора у Београду са премијером Владимиром Путином, да буде потписан средином ове године. То се, међутим, није десило. У влади кажу да је целу ствар одложила криза на северу Косова. Било је планирано да споразум буде потписан у Москви. Сада се спекулише да би то могло да се деси у новембру.

Две стране су се још 2010. године договориле да потпишу овакав акт. То су након разговора у Москви најавили министри спољних послова Русије и Србије, Сергеј Лавров и Вук Јеремић рекавши да ће споразум у првој половини 2011. године потписати председници Борис Тадић и Дмитриј Медведев. Да се то десило Русија би била четврти стратешки партнер Србије после Кине, Италије и Француске са којима су односи дигнути на тај ниво. Потписивањем тих споразума, како је раније рекао председник Тадић, подигнут јемеђународни кредибилитет и легитимитет Србије у међународној заједници.

Чињеницу да споразум са Русијом још није потписан и да се не зна када ће се то десити неки су склони да тумаче као последицу евентуалних несугласица између две земље или пак каобирање „тајминга” који би одговарао властима две државе које се налазе на прагу предизборних кампања.

Потписивање оваквог уговора би, како каже Драган Ђукановић, из Форума за међународне односе, свакако допринело изборном рејтингу власти у Србији. Он наглашава да постоје одређена ограничења јер се Србија определила за ЕУ као свој спољнополитички приоритет од кога нема одступања.

„Требало би водити рачуна о томе у ком обиму може бити закључена оваква врста споразума са Русијом, пре свега имајући у виду заједничку спољнобезбедносну политику ЕУ. Русија свако ширење НАТО-а доживљава као опасност по своју безбедност. Чини се, међутим, да нема превише неразумевања када је реч о Подгорици и о чланству Црне Горе у НАТО, али зато када је реч о Србији постоји нека врста сигнала који шаље администрација у Москви о томе да није пожељно чланство Србије у НАТО”, казао је Ђукановић.

Он сматра да ће у сваком случају овакав споразум бити позитивно оцењен од већинског српског јавног мњења имајући у виду однос према Руској Федерацији. Према његовом мишљењу, међутим, тешко је бити стратешки партнер са неколико потпуно различитих међународних актера. Стратешки партнер, како каже, може бити само један, а никако актери који су потпуно различити.

Уредник „Нове српске политичке мисли” Ђорђе Вукадиновић оцењује да ову врсту споразума не треба ни прецењивати ни потцењивати. Уговор са Русијом требало би, каже, ипак да има мало већу тежину него слични споразуми са другим државама.

„Није све ни у папирима него и у ономе што стоји иза текста споразума пошто је споразум обично списак жеља, начела и добре воље. За потписивање се вероватно чека и време које ће одговарати обема странама, вероватно ће се то десити када се захукта и руска и српска предизборна кампања. Наравно, под условом да то у том моменту одговара обема странама”, објашњава Вукадиновић.

Иако се „руски стуб” српске спољне политике по значају не може упоредити са стубом који се зове Европска унија, собзиром на то да, према подацима Републичког статистичког завода Србије, више од половинеукупне спољнотрговинске робне размене Србије отпада на ЕУ, ипак, сарадња са Москвом све више добија на снази и назначају.

Највидљивији аспект билатералних односа, поред градње Јужног тока, односно целокупне сарадње у енергетици, јесте заједнички поглед напитање статуса Косова и Метохије.

ЕУ, иначе, будно мотри развој односа Београда и Москве, о чему говори и извештај Европске комисијеу коме у спровођењу нафтно-гасногаранжмана са Русијом Србија мора да пази да се поштују одредбе Уговора о енергетскојзаједници, на шта је Србија обавезна као земља која је на путу ка ЕУ. Ово је јасан сигнал, како кажу аналитичари, да Европаод Србије очекује понашање у складу са правилима „клуба” у који жели да се уђе, односнода она није против сарадње са Русијом све док је та сарадња у оквиру европских правила.

Јелена Церовина